Око стотињак званица окупило се у петак ујутро у предворју Ратног меморијалног центра у Мелбурну како би погладали специјалну изложбу посвећену Аустралијанцима, Новозеланђанима и Србима у Првом светском рату. Многи од присутних су били потомци Аустралијанаца и Новозеланђана који су заједно са спрском војском били на Солунском фронту, за шта је велики број њих и одликовано највишим срспким ратним медаљама.
Међу потомцима била је и Џуди Браун која је пожелела добродошлицу присутнима и објаснила да у музеју постоји стална поставка - једна витрина посвећена Аустралијанцима који су били на Солунском фронту са Србима - и охрабрила присутне да то погледају, као и да посвете пажњу привременој изложби за коју је Бојан Пајић прикупио експонате: српске ратне медаље, предмете који су коришћени у болницама на Солунском фронту, уметничке скечеве и слике, фотографије, као и оригиналне постере штампане у Френцуској током хуманитарних акција прикупљања помоћи за срспку војску и децу 1916.
Изложба се фокусирала на Аустралијанце који су служили са Србима, али и на искуство Србије током тог рата. Неки од предмета, уметничких дела и медаља су први пут изложени у Аустралији.
Source: СБС Б.Р.
Source: СБС Б.Р.
Програм у којем су држани говори и предавање је водила Тања Јосифовски из Аустралијске српске културне фондације.
Овом приликом био је присутан и амбасадор Србије у Канбери ЊЕ Раде Стефановић, који је свечано отворио изложбу.
У свом говору господин Стефановић је рекао да Србија и Аустралија имају дугу заједничку историју.
"Иако су званични дипломатски односи успостављни 1966, Краљевина Србија је имала конзулат овде, у Мелбурну, са почасним конзулом, још 1892. Историја сарадње појединаца две земље је много старија и јача, а данашњи догађај сведочи томе", рекао је амбасадор Стефановић.
Он се осврнуо на заједничку борбу Србије и Аустралије током оба светска рата.
"Србија је била мала земља нападнута од стране много јачих непријатеља; Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске и буквално се морала борити за голи опстанак. Узимајући у обзир њено право на слободу у ситуацији када је нападају јачи, савезници као шту су Британија, Француска и Русија су јој помогли у невољи".
"Сад знамо да су Асутралијанци стигли у Србију као медицинско особље у новембру 1914. и од тада су били присутни у Србији или су били заједно са срспком војском током рата. То је нешто што нас везује и дан данас и Србија и Аустралија то никад не треба да забораве. Србија ће увек остати захвална онима који су допринели њеној слободи, са пушком или са завојем."
"Данас у Аустралији живе многи људи који имају неко срспко наслеђе и задовољство је знати да они живе међу потомцима оних који су се борили за сличне идеје као и Србија у светским ратовима."
"Аустралијанци данас уче више о срспким ратним кампањама у којима су учествовали њихови преци, а Срби уче више о Аустралијанцима који су служили са Србима током рата. Захваљујући књизи Бојана Пајића сада имамо много више историјских чињеница о томе шта се десило, који су Асутралијанци били у рату и знамо више информација о њима."
"Данас имамо три изложбе посвећене овој теми, овде у Ратном меморијалном центру у Мелбурну, у Ратном музеју у Аделаиди и Мариборо ратном музеју у Квинсленду. Касније ћемо видети сталну поставку посвећену Едварду Рамиџу (Edward “Ted” Ramage) и Етел Гилингхам (Ethel Gillingham) и драго ми је да данас упознам њихове потомке овде, да им заједно одамо почаст за њихове жртве", рекао је амбасадор Стефановић.
Битка на Галипољу и дешавња на Западном фронту одвукла су пажњу историчара са Солунског фронта
Бојан Пајић је одржао врло исцрпан историјски час осврћући се на Аустралијанце и Новозеланђена који су служили на Солунском фронту али и на искуство Србије током Првог светског рата.
Око 1500 Аустралијанаца и Новозеланђана учествовало је у борбама са српском војском у Првом светском рату. Овај број укључивао је неколико стотина Аустралијанаца који су служили у или заједно са британским снагама на Солунском фронту. Аустралијанци су се придружили српским војницима у самој Србији, у евакуационим болницама, на бродовима Краљевске аустралијске морнарице на Јадрану и Медитерану; добровољно се јавили за пружање хуманитарне помоћи на многим местима. Више од 50 аустралијских лекара и медицинских сестара служило је у британском Црвеном крсту, Српском хуманитарном фонду, у шкотским женским болницама и у другим мисијама, док је преко 380 медицинских сестара припадница аустралијске војске радило у болницама широм Солунског фронта.
"Зашто се о овој кампањи није знало? Буквално је непозната и заборвљена. Кад сам ја почео да истражујем скоро да нисам могао да нађем ништа на енглеском језику. Вероватно је један од разлога то да је била засењена Галипољем и Западним фронтом. Мање кампање из наше аустралијске перпсективе једноставно нису биле покривене. Нисам могао да нађем ни историјску литературу која би била повезана са кампањом. Ради се о именима која је тешко разумети, границе су се промениле, имена и презимена су се променила па је било јако тешко и врло збуњујуће пратити све. И то је, ја мислим, био један од разлога зашто су ови људи били запостављени, ако не и заборављени. Надам се да ћемо их, уз ове књиге, презентације, сад и сталне изложбе, извући из заборава у који су на жалост пали", рекао је Бојан Пајић између осталога.
Џени Кенеди (Jenny Kennedy), унука Едвара Рамиџа (Edward “Ted” Ramage) који је служио у Србији 1915. рекла је више о њему.
Едвард се пријавио у Аустралијске империјалне снаге (АИФ) у марту 1915. као редов у 24. пешадијски батаљон. Отпутовао је из Аустралије у мају 1915. у Египат и био је постављен као транспортни возач. Док је остатак његовог батаљона послат у Галипоље, Едвард и други возачи из 22. и 24. батаљона послати су у Солун у Грчку, да помогну спрској војсци у борби против Немаца, Аустроугара и Бугара. Били су везани за 10. (ирску) дивизију и учествовали у бици код Костурина на српско-бугарској граници. Њихове дужности су укључивале транспорт залиха, бригу о товарним животињама, чување затвореника и помагање у евакуацији рањеника.
Ричард Кук (Richard Cookе) је унук Етел Гилингхам (Ethel Gillingham). Он се такође, у емотивном излагању, осврнуо на њен део живота док је служила у болници Британског црвеног крста у Србији.
Етел се пријавила да ради као медицинска сестра у Британском Црвеном крсту, октобра 1914. и служила углавном у болницама на територији Британије у периоду од октобара 1914. до априла 1915. Затим је приступила Другој српској мисији британског Црвеног крста у Врњачкој Бањи у Србији и служила у тој јединици у периоду од маја 1915. до фебруара 1916. године. Новембра 1915. Етел је постала ратни заробљеник након инвазије немачких, аустроугарских и бугарских снага на Србију. Етелин одлазак из Србије омогућио је Амерички Црвени крст. Била је део групе медицинских добровољаца који су враћени у Енглеску преко Цириха и Француске у фебруару 1916. године. Етел је у дугачком писму описала свој излазак из Србије, где између осталог каже: „Јадна мала Србија! Како ме срце боли за њом и њеним храбрим људима. Заиста сам напорно радила током тих првих недеља инвазије и моје очи су ретко биле суве.” Аспекти њеног извештаја објављени су у аустралијским новинама. Етел је служила у болници Црвеног крстау Египту од јуна 1916. до децембра 1917. и коначно у болници у Плимуту од јула до октобра 1918.
Етел је за заслуге одликована Крстом милосрђа Краљевине Србије, а орден чини централни део поставке у Меморијалном ратном центру. Изложени су и Етелин пасош и минијатурни опанци, који су у власништву Етелине породице.
Крст Милосрђа Краљевине Србије из каталога за изложбу Бојана Пајића (Australians with Serbs in World War One Guide to Exhibitions) Source: Courtesy of Bojan Pajic
Међутим сазнала сам да орден који је део те поставке у Ратном меморијалном центру у ствари није онај којим је Етел одликована. Њен унук Ричард се случајно задесио док сам разгледала поставку и испричао ми следеће:
"Кад је моја бака умрла, моја мајка, иако је знала да је то вредна медаља, испунила је њену последњу жељу да је кремира са њом. После јој је било жао. А Бојан ми је дао ту медаљу. Некако је дошао до ње и ето то је та медаља."
"Моја мајка је увек говорила како се Етел напатила у Србији, скоро да је умрла од глади, што многи други људи јесу, али то јој није било признато. А сад са овим што је Бојан урадио и са овом поставком, моја мајка би била срећна, и ја сам срећан" реакао је Ричард.
Source: СБС Б.Р.
Витрина са сталном поставком посвећеној Едварду Рамиџу и Етел Гилингхам може се видети у Ратном меморијалном центру у Мелбурну (Shrine of Remembrance), у делу музејске поставке о Првом светском рату.
На жалост они који су учествовали у Првом светском рату више нису са нама а мало је и оних који су ветерни Другог светског рата, као што је 95-годишњи Тома Бањанин који је био међу званицама. Дугогодишњи секретар (1979-2014) прве српске подружнице РСЛ-a (The Returned and Services League of Australia) основане у Мелбурну био је запажен и међу присутним студентима који су били заинтересовани да сазнају ко је:
"Ово је дивота да виде ови студенти. Питају све. Каже одакле си, а ја кажем српски ветеран из Другог светског Рата", прича Тома.
Истраживање грађе за књигу и изложбе трајало је годинама
Др Лара Јакица Source: СБС Б.Р.
"Знам да је Бојан, кад је већ био пред крај књиге, говорио како би желео да ово подигне на један виши ниво. Наравно кад почнете неко истраживање ту се отвара још на хиљаде других врата, занимљивих тема, а ово је заиста на једном завидном нивоу. Овде су и оригинални скечеви и цртежи, рекао ми је да је чак успео да дође до оригиналних постера из 1916. године, из Француске, ко зна можда је ово тек почетак нечега много већег", рекла је она.
Бојан Пајић потписује књигу Source: СБС Б.Р.
Бојан је задовољан како је цео догађај прошао у петак.
"Доста народа је дошло, а посебно ми је драго да су дошли потомци Аустралијанаца који су били у Србији пошто је веза са њима најважнија за нас, да покажемо да смо били заједно у претходних сто година, а надамо се и идућих сто година".
